Историја

Име Палилуле помиње се први пут почетком 19. века и односи се на "село смештено на четврт сата хода" од града опасаног шанцем. О пореклу назива овог дела Београда нема поузданијих историјских података. Истраживачи сматрају да су ондашње власти, по некима лично кнез Милош, забранили пушење на уским београдским улицама због лако запаљивих зграда. Зато су тадашњи пушачи палили своје луле тек по изласку из вароши. Записана сећања из 1840. године кажу да је на једном диреку била нацртана лула која је објашњавала намерницима да ту могу слободно пушити, да могу да запале своју лулу. Претпоставља се да отуда потиче назив Палилула.

Према неким изворима назив Палилула, као географски појам датира, такође, из времена с почетка 19. века. Тадашња пракса била је да се деловима града надене име према занатима које се у њима обављају. Један од најраспрострањенијих заната био је грнчарски, а сировинска база - глина, вађена је из мајдана на простору Карабурме, Великог брда и Милића брда. Грнчарија се пекла у пећима које су се због облика и димњака називале ЛУЛЕ, те се тај назив пренео на део територије града на којем су биле постављене. Као доказ извођењу овог закључка је дуга опекарска и цигларска делатност на Палилули, а конкретан доказ су угашене пећи за печење цигле у кругу ИГМ "Трудбеник" на Сланачком путу.

Београд је 1860. године подељен на шест квартова, а један од њих био је палилулски. Три деценије касније, 1890. године, палилулски кварт био је највећи у Београду, у њему је живело 10.563 Београђана. У 1365 домова било је 2844 домаћинстава. Палилулци су се држали старих обичаја о крвним задругама. Такав начин живота условљавала је земљорадња као основна делатност.

Археолошка ископавања, посебно на Карабурми, показују да су близина реке и плодна земља њених обала одувек привлачили људе да се ту задржавају и боре за опстанак. Насеобина је настала на простору изван градских бедема, идући од некадашње Видин капије (на месту данашње Прве гимназије), подно Ташмајданског гребена, до Дунава.

Значајнија насеља ничу у 16. веку. Иако први пут поменута у историјским документима пре пет векова, насеља Борча и Овча, као и друга новијег датума (Крњача, Котеж, Падинска Скела) административно су постала део Палилуле половином прошлог века. Некадашња острвца настала повлачењем Дунава, исушивањем бара и ритова и изградњом каналског система, убрзано су се ширила (само делимично плански) у пољопривредном и урбаном смислу, па је тако Борча најпространије и најбројније насеље Београда. Спој пољопривреде, индустрије, трговине и услужних делатности даје овом делу Палилуле посебно занимљива обележја.

Од Ташмајдана ка Дунаву и Булбулдерском потоку (данашња Цвијићева улица) налазиле су се "баште, виногради, пашњаци, али и млинови, па чак и летњиковци, чији су власници живели у самом граду". Првих деценија 18. века то је био најлепши део тадашњег Београда. Оценили су то и бројни колонисти, занатлије и трговци немачког, али и српског порекла, који су дошли у пратњи аустријске војске принца Еугена Савојског.

Од 1717. до 1739. године на овом простору подигли су насеље Карлстал (Карлова долина), повезано омиљеним београдским шеталиштем, Дугом улицом (данашња Душанова), с утврђеним градом. У Карлсталу је било цркава и манастира, цветних алеја и зеленила и лепо уређених широких улица. Палилула тек у време кнеза Милоша постаје село, захваљујући његовој жељи да од Савамале начини "праву варош". Раселио је Савамалце, бесплатно им поделивши плацеве "код села Палилула", наниже од напуштене и запуштене Батал џамије (на месту данашњег Дома Народне скупштине Србије). Београд се постепено ширио, тако да су на њивама Палилуле подизане нове зграде, а преко некадашњих ораница просецане нове улице. Палилула је мењала изглед. Стизали су нови житељи из свих крајева Србије и Аустроугарске и од земљорадника су постајали калфе или фабрички радници. Тако је Палилула све више прерастала у индустријско предграђе Београда.

Палилулски простор "памти" многе историјске догађаје. Најзначајнији је свакако објављивање Хатишерифа, на дан Светог Андреја Првозваног, 30. новембра 1830. по старом календару, односно, 13. децембра 1830. према новом календару, по коме Велика порта признаје Србији пуну националну самосталност, кнезу Милошу наследно кнежевско достојанство, а Србима право на београдску варош. Ово се догодило на брежуљцима Ташмајданског парка, испод кога су својевремено били рудници тврдог камена и шалитре, а у близини места где су Турци, по налогу Синан-паше спалили мошти Светог Саве.

Када је хатишерифом Србија стекла право да гради школе и болнице, Палилуци међу првима захтевају да се у њиховом крају изгради и отвори школа. На Ташмајдану, при цркви код тадашњег гробља, настала је трећа по реду београдска основна школа. На предлог директора београдске гимназије, већ 1870. отворена је и палилулска полугимназија. Непуних шест година касније започело је похађање и петог разреда. Тако је ова школа прерасла у потпуну гимназију. На Палилули у то време ради и виша школа "васпитателно заведеније" за женску децу, а похађају је кћери најугледнијих Београђана.